Umire li fudbal kakav poznajemo?
Dobro, malo dramim, ne bih rekao da umire fudbal, ali umire način na koji se do sada konzumirao. Ima li razlike?
Ljudi su skloni tome da kažu kako su mladi izgubili interesovanje za sport. Nisu, samo su promenili navike, ritam i prag pažnje.
Istraživanja kažu da 67% ljudi globalno redovno prati sport, a najveći nivo angažovanja je baš kod mladih od 18 do 24 godine, čak 74%. Znači, klinci nisu otišli iz sporta, oni su tu, samo su ušli na neka druga vrata koja nama nisu bila otvorena.
Fudbal se više ne može živeti ni konzumirati kao da je 2003. godina. Milenijalcima nije bio problem da čekaju 90 minuta da bi doživeli uzbuđenje. Držalo ih je to obećanje da je možda erupcija oduševljenja iza svakog ugla. Iza svakog napada, svakog centaršuta, svakog pasa, iza svega je moglo uslediti nešto spektakularno.
Današnja publika ne želi da čeka 90 minuta na emociju. Ako je nema na terenu, naći će je u istom momentu na drugom mestu: telefon, komentari, mimovi, klipovi, statistika, društvene mreže, sadržaj iza scene. Mladi danas prate utakmicu i u isto vreme prate reakcije na utakmicu, i u tome im se pridružuju i stariji, sve više. Gledanje više nije samo gledanje, to je paralelni digitalni život meča uživo.
I da, live meč je i dalje broj jedan format, ali ne kao nekad. Kod svih navijača live sadržaj je prvi izbor za 71%, dok kod Gen Z i milenijalaca taj broj pada na 58%. To nije sitnica i može se ozbiljno odraziti na najveći izvor prihoda, TV prava i marketing.
Sad dolazimo do onoga što mnogi ne vole da čuju: fudbal jeste i dalje najveći sport na svetu. Istraživanja navode da je 51% konzumenata sporta fan fudbala, što govori da fudbal nije ugrožen kao sport, već kao format ako nastavi da se ponaša isto.
Jer realno, klasična utakmica danas traži mnogo od moderne pažnje. Traje dugo, nekad je spora, često se završi bez golova, dakle nije bilo lučenja dopamina. Nekad nema ništa 25 minuta osim prekida, faulova i razvlačenja.
A sa druge strane, publika na telefonu ima 500 stvari koje za 8 sekundi daju dopamin, smeh, dramu ili šok. Tu fudbal danas gubi bitku. Treba mu mnogo vremena da bi stvorio emociju generacijama koje su navikle da su preplavljene sadržajem.
Zato košarka mlađima često deluje „zahvalnije” za praćenje. Više poena, više promena ritma, više materijala za reakciju.
Ne mislim da fudbal treba da se pretvori u cirkus, niti da ubije svoju suštinu. Ali mislim da mora da menja pravila i vremenom i nešto u sebi, ako želi da zadrži publiku koja dolazi.
Arsen Venger je to odavno video i predlagao konkretne izmene: skraćivanje, ubrzavanje, manje prekida, nova ofsajd pravila… Nije naišao na oduševljenje, to nije slučajno, ali je otpor promenama u nečemu tradicionalnom normalan.
Fudbal ima strukturni problem koji nije tehnički, već psihološki: najveći ga brane oni koji su ga voleli dok je bio spor, a najmlađi ga napuštaju upravo zbog te sporosti. I dok se ti tabori prepiru, prozor se polako zatvara.
Fudbal neće umreti. Suviše je veliki za to. Ali može da ostari i da postane sport koji vole oni koji pamte kako je nekad izgledao, a ne oni koji tek dolaze.
Ako fudbal shvati to na vreme, imaće publiku. Ako ne shvati, imaće tradiciju, a tradicija bez novih navijača je samo prašnjavi muzej.
