Na promociji knjige 878 koja je održana 19. septembra u restoranu Polet u Beogradu, profesor srpskog jezika i književnosti Goran Bogdanović izneo je sledeću recenziju knjige Jovana Simića:
– Pred nama je prvenac ovog mladog autora. Zbirka priča sazdana od mnoštva reči i rečenica. I upravo je reč sredstvo Jovanovog ispoljavanja, svet u koji uranja svojom kreativnošću, oslobođena i spremna da njome iskaže piščevo nadahnuće, oruđe kojim gradi ljubav i razumevanje. „Bog je dao blagoslov kroz Reč, a onda tražio od čoveka da mu vrati za darove koje je dobio, i to tako što je datom Rečju radio na spasenju Sveta.“
Ova zbirka je svojevrstan omaž Beogradu, lajtmotiv cele zbirke. Kao i Andrićeva ćuprija, glavni junak, vezivno tkivo, utočište znanih i neznanih, scena na kojoj se smenjuju život i smrt, radost i tuga, ljubav i mržnja. Ali, uvek naš Beograd. To je onaj personifikovani neznanac iz uvodne priče koji se kao feniks podiže iz pepela iznova i iznova. Beograd je dom svima, i onima koji su prvi put u njemu udahnuli vazduh i zaplakali, i onima koje je put tu naneo. A većina Simićevih junaka su upravo ovi drugi. Jedan od njih je i Nikola Tesla u priči „Večni plamen“. Vrlo snažno autor ističe humanističku misiju ovog velikana. Pisac dozvoljava sebi da zaključuje ono što ni sam ne zna, verujući u dobro kao načelo, ali i razotkriva večne tajne nedobijenih odgovora.
Veliki ljudi gaze istim stazama, upirući put novim generacijama. Imaginarni susreti velikana čine da godine ne postoje, brišu vremena prošla, upiru u budućnost, ali i u sudbinske sličnosti. Vojvoda Mišić će se osvrnuti na sudbinu svog naroda, koja ja vekovima stradalnička. „Doživeli su i oni sve to, samo u drugo vreme, na drugi način. Deco, praštajte. Nismo znali.“ Vapaj. „Bio je umoran. Ne od bitaka, već od istina koje su kao zveri grizle za oči i srce s tog prokletog stola za koji je seo. Od istina koje ne spasavaju nego ostavljaju bez glasa.“ I pitanje – da li je vredelo. Skoro kao nebeska tajna večera, samo bez Jude. Saznanje da se tok istorije mogao promeniti na jednu ili drugu stranu, ali da se „stvari jednostavno odigravaju baš tačno onako kako i treba da se dese.“
Baš kao i snovi i zle slutnje kralja Aleksandra, pred atentat u Marseju, njegov san o Dragi Mašin i njenom nerođenom detetu u priči „Troje“. „Sve je ličilo na oproštaj, na polazak u zagrljaj smrti.“
Simića će zaintrigirati tragična sudbina nacionalnog pisanog blaga Narodne biblioteke i pitanje da li je moglo biti drugačije, da su one dve personifikovane zmije imale milosti.
Ima dosta Andrićevskog i kada slika sudbinu balerine koja u okupiranom Beogradu 1944. godine kao Aska igra protiv smrti, „navikla na ljubav zarad ljubavi, a došla je do ljubavi zarad života“.
Ukrštanje motiva života i smrti često se provlači u tekstu. U „Prejakoj reči“ veliki pesnik Branko Miljković, podsećanjem na brutalno ubistvo poslednjeg Obrenovića i njegove kraljice, koketira sa personifikovanom smrću koja ga kao fatalna zavodnica odguruje od sebe.
Ljubav i smrt se prepliću i u priči „Četiri sveće“, u iskrenoj ljubavi nemačkog oficira Vermahta, koji nije svestan da ljubi Jevrejku. Kovitlaci arogancije, ljubavi, besa, griže savesti, kajanja i na kraju katarze i saznanje da se ljubav ne može uništiti, da ljubav otkriva istine.
Negde sam pročitao da ovo štivo pripada istorijskoj fikciji. Mlađani Simić se drznuo da prilagođava istoriju, ali i da je ne menja. U svim pričama oseća se melanholija minulih dana, neostvarenih snova, uništenih ljubavi, patnja, ali i nadanje. Sve to nas tera da, kada zatvorimo korice ove knjige, duboko udahnemo i … zamislimo se.
Goran Bogdanović
